17
Sta znam, meni se film svideo. Cini mi se da je autor iskreno pristupio hrabroj temi i nacin na koji je docarao stanja stvari je meni licno dobro seo - kombinacija sitnih detalja, uglova, prazna muzika tragicnig tonaliteta kao stanje uma. Fasbender mi je odlicno odigrao zavisnika u sterilnoj svakodnevnici koji izgleda kao seksualno nabijeni Dan mrmota, no iako odvratan na trenutke i lisen svake zivotnosti, na kraju u meni izaziva saosecanje. Jedna od najtuznijih scena mi je dok se trpa sa dve ribe pa kad kamera pokazuje rad misica na gornjem delu stomaka i grudi i zavrsi na njegovom licu koje je u tom trenutku svesno svog jada.
Nije mi ni toliko eksplicitan kao sto su mnogi rekli /ili sam ja malo oguglala/, a nisam imala ni utisak da tu ista sluzi paradiranju.
Quote
M.Z. za E-novine
Čoveka znate – „Glađu“ nas je sve oduševio (ako smem da preuzmem ulogu narodnog tribuna), a tema za novi film mi je bila interesantna još u prvim verzijama kada se nije znalo da li će do realizacije uopšte doći i u kakvom obliku će se naći pred bioskopskim (i kompjuterskim) auditorijumom.
„Sram“ („Shame“, Velika Britanija, 2011) je priča o nezajažljivosti. Junak misli da je u pitanju životna koja se manifestuje kroz seksualnu, ali mi vidimo da je u pitanju seksualna koja se manifestuje kroz psihopatološku. On je, naime, zavisnik i zavodnik samo zbog jedne stvari – neophodne količine seksualnog uživanja koja mu je, ne kao doping već kao nasušna potreba neophodna. Tehnokratski ustrojen (zamal’ ne napisah „uštrojen”...), Brendon, kroz izuzetno otelotvorenje Michaela Fassbendera dočarava čoveka čiji se život odigrava između poslovnih i „ljubavnih“ otaljavanja, davajući mu dovoljno energije da se probudi i sledećeg dana, a da apsolutno ništa u svom poretku stvari ne (pokuša da) menja. I on uopšte ne sumnja u to. No, sve bi to tako teklo da nema onog Drugog koji, hteli mi to ili ne, dovodi do određenih promena posle kojih nećemo više biti isti. U Brendonovom slučaju, to je njegova sestra Sissy koju Carey Mulligan prezentuje ozbiljnošću jedne već sada i više nego iskusne glumice. Pomalo klišeizirana, ona je umetnica nestabilnog i fizičkog i psihičkog života koja, uz neka sitna bratosestovska ucenjivanja, uspeva da iskamči stanovanje kod brata. A, onda sve kreće svojim filmskim, a bogami i životnim tokom...
Ogoljenost seksualne zavisnosti je jasna od samog početka i to nam se i fizički predočava nagim Fassbenderom, ali se to manifestuje i kroz kasnije scene u filmu kojih se Mcqueen, s pravom, ne libi da prikaže u svoj svojoj raskoši, makar one za puritance bile puko blago pornografsko voajerisanje (što ga i dovodi u neku labavu vezu sa „Enter the Void“ Gaspara Noea). A, nije, jer baš te scene na najbolji način dočaravaju sve ono kroz šta prolazi Brendon i stanje njegove svesti se tada najbolje i očituje. Pronaći sebe u pustinji svakidašnjice nije lako, a svako pokušava da nađe svoj način za to. Uspešnost tog „posla“ ne zavisi od nas, ali utiče na svakodnevno funkcionisanje i više nego što bismo mi to želeli.
Sa druge strane, sestra se javlja kao kontrast „posrnulom“ bratu u trenutku kada ni njen život nije na stabilnim osnovama. Odnos koji se razvija od iznenadnog susreta u kupatilu vrlo brzo doživljava svoj vrhunac kada ona, nežno i tužno, odšansonira klasik „New York, New York“ u jednom klubu, dok Brendon zajedno sa svojim šefom pokušava da simulira (pa)radni izlazak. Dalji razvitak će biti samo produbljivanje ovog emotivnog krešenda koji je doživljen.
Cikličnost motiva i realizacije na početku i na kraju filma sa sve „uzvišenom“ muzikom koja najavljuje tihu apokalipsu, doprinosi zaokruživanju priče koja je na momente i gubila konce igre, ali čiji se Đepeto u vidu Stevea Mcqueena, ipak snašao u moru opasnih zavrzlama koje su mu se tako sladostrasno nudile u sopstvenim zamislima. A, ako bih pisao o katarzičnom kraju izuzetnog naboja i odlične izvedbe, samo bih pokvario ugođaj koji ćete doživeti kada ga budete videli. A, gledaćete ga, siguran sam u to.
Sad, da li je bolji od „Gladi“ nije ni bitno. A, neće biti ni vama. To samo onda znači da je film uspeo.
Čoveka znate – „Glađu“ nas je sve oduševio (ako smem da preuzmem ulogu narodnog tribuna), a tema za novi film mi je bila interesantna još u prvim verzijama kada se nije znalo da li će do realizacije uopšte doći i u kakvom obliku će se naći pred bioskopskim (i kompjuterskim) auditorijumom.
„Sram“ („Shame“, Velika Britanija, 2011) je priča o nezajažljivosti. Junak misli da je u pitanju životna koja se manifestuje kroz seksualnu, ali mi vidimo da je u pitanju seksualna koja se manifestuje kroz psihopatološku. On je, naime, zavisnik i zavodnik samo zbog jedne stvari – neophodne količine seksualnog uživanja koja mu je, ne kao doping već kao nasušna potreba neophodna. Tehnokratski ustrojen (zamal’ ne napisah „uštrojen”...), Brendon, kroz izuzetno otelotvorenje Michaela Fassbendera dočarava čoveka čiji se život odigrava između poslovnih i „ljubavnih“ otaljavanja, davajući mu dovoljno energije da se probudi i sledećeg dana, a da apsolutno ništa u svom poretku stvari ne (pokuša da) menja. I on uopšte ne sumnja u to. No, sve bi to tako teklo da nema onog Drugog koji, hteli mi to ili ne, dovodi do određenih promena posle kojih nećemo više biti isti. U Brendonovom slučaju, to je njegova sestra Sissy koju Carey Mulligan prezentuje ozbiljnošću jedne već sada i više nego iskusne glumice. Pomalo klišeizirana, ona je umetnica nestabilnog i fizičkog i psihičkog života koja, uz neka sitna bratosestovska ucenjivanja, uspeva da iskamči stanovanje kod brata. A, onda sve kreće svojim filmskim, a bogami i životnim tokom...
Ogoljenost seksualne zavisnosti je jasna od samog početka i to nam se i fizički predočava nagim Fassbenderom, ali se to manifestuje i kroz kasnije scene u filmu kojih se Mcqueen, s pravom, ne libi da prikaže u svoj svojoj raskoši, makar one za puritance bile puko blago pornografsko voajerisanje (što ga i dovodi u neku labavu vezu sa „Enter the Void“ Gaspara Noea). A, nije, jer baš te scene na najbolji način dočaravaju sve ono kroz šta prolazi Brendon i stanje njegove svesti se tada najbolje i očituje. Pronaći sebe u pustinji svakidašnjice nije lako, a svako pokušava da nađe svoj način za to. Uspešnost tog „posla“ ne zavisi od nas, ali utiče na svakodnevno funkcionisanje i više nego što bismo mi to želeli.
Sa druge strane, sestra se javlja kao kontrast „posrnulom“ bratu u trenutku kada ni njen život nije na stabilnim osnovama. Odnos koji se razvija od iznenadnog susreta u kupatilu vrlo brzo doživljava svoj vrhunac kada ona, nežno i tužno, odšansonira klasik „New York, New York“ u jednom klubu, dok Brendon zajedno sa svojim šefom pokušava da simulira (pa)radni izlazak. Dalji razvitak će biti samo produbljivanje ovog emotivnog krešenda koji je doživljen.
Cikličnost motiva i realizacije na početku i na kraju filma sa sve „uzvišenom“ muzikom koja najavljuje tihu apokalipsu, doprinosi zaokruživanju priče koja je na momente i gubila konce igre, ali čiji se Đepeto u vidu Stevea Mcqueena, ipak snašao u moru opasnih zavrzlama koje su mu se tako sladostrasno nudile u sopstvenim zamislima. A, ako bih pisao o katarzičnom kraju izuzetnog naboja i odlične izvedbe, samo bih pokvario ugođaj koji ćete doživeti kada ga budete videli. A, gledaćete ga, siguran sam u to.
Sad, da li je bolji od „Gladi“ nije ni bitno. A, neće biti ni vama. To samo onda znači da je film uspeo.
"Glad" nisam gledala, nesto mi je bio neprivlacan ali mozda i to overim u nekoj buducnosti.
