474 replies to this topic

[bergasa19]

Danas

Quote

Zlatko Paković
Neko ili nešto u politici i društvu


Ugledni advokat, Dragoljub Todorović, u ponedeljak je, na stranicama ovog dnevnika, u tekstu, dobrim delom autobiografskom, "Šta rade mladi pravnici", uputio jedan "setni pogled na profesiju kojoj pripada(m)", i lepo uočio da je suštinski problem tu u pomanjkanju kritičkog duha: "Najvažnija karakteristika perioda posle majskih izbora je glorifikacija, obožavanje i divinizovanje trojke koja predstavlja državni vrh. Iako se jasno vidi da se radi o ličnostima sa izrazitim autoritarnim karakteristikama, koje, pri tom, podsećaju na likove iz Gogoljevih, Orvelovih i Žarijevih dela, one uživaju poverenje ogromnog broja građana Srbije.

Posebno zabrinjava što mladi ljudi u Srbiji bezrezervno podržavaju novu vlast. Ako je vitalnost u otporu, mladi pravnici, istoričari, politikolozi, književnici, danas i ovde ne poseduju vitalnost neophodnu svakoj mladosti."
I sam pravnik, Todorović kaže da je za njega posebno "interesantna pozicija mladih pravnika, budućih tužilaca i sudija", stoga što - njegov se setni pogled kristališe sad u univerzalni zaključak - "bez pravog obrazovanja, bez poznavanja vrednosti koje su obeležile našu epohu, bez pravog interesa za svet oko nas, nema pravog kritičkog duha, a bez kritičkog duha, posebno mladih ljudi, nema poboljšanja i društvenog napretka".
U ovoj svojoj memorijalnoj elegiji, ovom ponositom autobiografskom žalu nad nekritičkom i nebuntovnom mladošću svojih juvenilnih kolega, koji divinizuju Nikolića, Dačića i Vučića, advokat Todorović je propustio da pomene jednu epizodu iz svoje karijere, kojom je obeležen jedan bezobzirni, nekritički i za svet oko nas nezainteresovani period, a u kojem su vodeće uloge, uz Slobodana Miloševića, igrala i ova lica iz "trojke koja predstavlja državni vrh".
U istom ovom mesecu martu, pre četrnaest godina, Dragoljub Todorović je imao tu čast da u sudnici inauguriše sramni Zakon o informisanju, koji se i danas s pravom naziva "Vučićevim zakonom", i po kojem ovom prvom potpredsedniku Vlade Srbije tragovi još smrde nečovještvom. Todorović je, naime, bio prvi advokat na strani pomenutog zakona, a po tužbi tadašnje Sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, u procesu protiv dnevnog lista Danas, zahtevajući od suda da odredi maksimalnu novčanu kaznu za objavljeni tekst koji je, u stvari, preneto saopštenje Demokratske stranke o tadašnjoj kulturnoj politici Gradskog sekretarijata.
U tom zahtevu, gorljivo, advokat je i uspeo, uprkos dobro mu znanoj činjenici da je ovom dnevnom listu, u kojem danas objavljuje svoj setni i oštećeni pogled na profesiju, primenom te nepravedne i drakonske finansijske mere, a protiv slobode informisanja, pretilo gašenje. Nije to tada bila komična uloga iz Gogoljevog ili Žarijevog komada, kakve danas glume Vučić, Nikolić i Dačić, nego opasno kobna rola u totalitarnom svetu koji podseća na Orvelovu i Kafkinu prozu.
Nije isto biti neko ili predstavljati nešto u politici i društvu. U pomenutom slučaju, advokat Todorović postupio je po važećim zakonima, sasvim nekritički obavljajući samo svoj posao, pri tom smetnuvši s uma ono što je tako precizno izrazio buntovni Henri Dejvid Toro, koji se zalagao za pravo na građansku neposlušnost - da ne treba negovati poštovanje prema zakonu koliko prema pravičnosti. Taj nauk je ono što nas čini moralnim bićima. Ono što nas čini ličnostima, a ne pukim mnoštvom onih ljudskih šta.
Postupivši prema etici dužnosti, Todorović nije učinio ništa drugo do ono što je činio i što čini popularni Aleksandar Vučić. Moral je univerzalna kategorija, a etika - uvek partikularna. Postoji, na primer, etika nacizma, kao i etika mafije. Činovnici etike uvek su nešto, a nikada neko. Sreća je, međutim, ukoliko u jednom društvu i njegovoj dominantnoj politici proklamovane etičke dužnosti nisu u direktnoj suprotnosti sa moralom. Tada, oni koji ih obavljaju, iako nisu ličnosti, iako nisu moralne osobe, ipak, čine nešto dobro.
Prvi potpredsednik Vlade Republike Srbije sve svoje dužnosti, bez obzira na njihovu moralnu orijentaciju, obavlja etički odgovorno. Svojevremeno je bio odan Vojislavu Šešelju, nacionalističkoj ideji i ratu za stvaranje velike Srbije, kao i drakonskom zakonu protiv slobode informisanja, a danas, s obzirom na to da su mu dužnosti u drugačijem kontekstu, posvećen je sasvim drukčijim ciljevima.
Ličnost, ono Ko, definiše trajna kritičnost prema onom potencijalnom Šta u sebi! Niko to nije jasnije uvideo od slobodara Vilhelma Rajha, koji je ovo "šta" nazvao malim čovekom, a ono "ko" - velikim. Razlika između malog i velikog čoveka, u tome je što veliki uvek zna kad je bio mali, veli veliki Rajh. Drugim rečima, jedina istinska razlika među ljudima nije ni u inteligenciji, ni u obrazovanju, ni u statusu, nego u spremnosti da se bude slobodan, da se bude ličnost.

Edited by bergasa19, 27 March 2013 - 05:52:16.

[bergasa19]

Danas

Quote

Povodom teksta Zlatka Pakovića „Neko ili nešto u politici i društvu“ (Danas, 22. mart 2013)

Raspitajte se o meni

REAGOVANJE

Autor: Dragoljub Todorović
Gospodin Paković zanemaruje činjenicu da je osnovni postulat, prvi stav i takoreći aksiom advokatske etike da mora da zastupa ili brani svaku stranku koja mu se obrati i da mora da štiti interese svog klijenta. To je profesionalni moral. Ja sam u svojoj karijeri branio mnoge ubice, razbojnike, silovatelje, kao što sam zastupao i žrtve u zločinu na Ibarskoj magistrali, porodicu Ivana Stambolića, Hrvate, Bošnjake i Albance žrtve ratnih zločina i njihove porodice.


Moj cenjeni kolega, moj advokatski i intelektualni uzor, najbolji i najznačajniji advokat na ovim prostorima u drugoj polovini XX veka, gospodin Srđa Popović branio je, poštujući advokatsku etiku, između ostalih i Andriju Artukovića.
Pre zastupanja Ljiljane Blagojević nisam objavio nijedan tekst u Danasu, a posle tog suđenja objavio sam preko sto tekstova. Danas je jedini medij u Srbiji (pored nekomercijalne i malotiražne Helsinške povelje) u kome mogu da objavljujem, što svedoči o profesionalnom moralu urednika Danasa.
Inače, ovih dana sam predao dokumenta za penziju i ponosan sam na to što sam ceo život proveo kao slobodan čovek. To znaju i mnogi stariji i mlađi urednici i novinari Danasa. Gospodine Pakoviću, pre nego što me etiketirate raspitajte se malo o mojoj biografiji.

Edited by bergasa19, 27 March 2013 - 05:54:35.

[bergasa19]

Danas

Quote

Povodom priloga advokata Dragoljuba Todorovića "Raspitajte se o meni" (Danas, 25. mart 2013)

Profesionalnom etikom protiv morala

Autor: Zlatko Paković
Kad je pre devet dana, na stranicama ovog lista, uzeo da kori mlade intelektualce u Srbiji, naročito pravnike, što nekritički prihvataju aktuelnu vlast, oličenu u Nikoliću, Dačiću i Vučiću, ugledni advokat Dragoljub Todorović prećutao je jednu, za temu neizostavnu, činjenicu - da je niko drugi do on, pre četrnaest godina, u sudnici, bio prvi petao sramnog "Vučićevog zakona o informisanju". Dakle, Todorović je prvi advokat koji je, na strani optužbe, odelotvorio slovo tog nemoralnog i nepravednog zakona, a protiv slobode informisanja.



U procesu protiv dnevnog lista Danas, ovaj advokat zastupao je tada tužbu sekretarke za kulturu grada Beograda, glumice Ljiljane Blagojević, i, odbijajući mogućnost sporazuma, a grmeći u sudnici protiv "delikta", o čemu mogu da posvedoče časni svedoci i urednici ovog lista, uspeo je da izdejstvuje maksimalnu novčanu kaznu - ubistvenih 400.000 tadašnjih dinara, koje je trebalo urgentno uplatiti na račun optužujuće strane. Tu uplatu, Danas jedva je preživeo. To se zove gušenje slobode medija.
Pošto sam u svojoj kolumni izneo tu činjenicu koju je advokat prikrio, on se prekjuče javio kratkim tekstom pod naslovom "Raspitajte se o meni", u kojem je počinio nekoliko grešaka u zaključivanju, nedopustivih i advokatskom pripravniku, a kamoli pravnom zastupniku pred penzijom. Ovom i ovakvom svojom odbranom, Todorović nadalje radi u korist svoje štete, kako bi rekao Šekspir, i potvrđuje svoju spremnost da istu nepravdu ponovo počini - ili stoga što ne uviđa, ili stoga što zataškava razloge njene nepravičnosti.
"Gospodin Paković zanemaruje činjenicu da je osnovni postulat, prvi stav i takoreći aksiom advokatske etike da mora da zastupa ili brani svaku stranu koja mu se obrati i da mora da štiti interese svog klijenta. To je profesionalni moral", piše Todorović. Ostavljajući po strani gramatičku grešku u prvoj rečenici (koja nam simptomatično pokazuje da je tu subjekat izgubljen, te da se umesto onog Ko, tu nalazi ono Šta, o čemu sam govorio u prethodnom tekstu), reći ću da advokat ovde upravo potvrđuje moj stav da etika može biti usmerena protiv morala, kao što pravo može biti nasuprot pravdi. Ukoliko, naime, pravni zastupnik dobro zna da strana koja mu se obraća da je on zastupa, u svojoj tužbi zahteva ono što je nepravedno, utoliko ne mora da brani njene nužno nemoralne interese.
Ovakvom aksiomatskom tvrdnjom, šta Todorović zapravo sugeriše mladim svojim kolegama kojima, inače, zamera na nekritičnosti? Ništa drugo do to da moraju biti na strani prava i raditi u interesu klijenta i ukoliko je tu pravo direktno suprotno pravdi, a interes klijenta - moralu! On to zove profesionalnim moralom. Ja to nazivam profesionalnom etikom protiv morala.
Kad u odbranu svog bezočnog, a profesionalno savršeno izvedenog čina od pre četrnaest godina, navodi da je i slavni advokat Srđa Popović branio, na primer, Andriju Artukovića, Todorović opet zabašuruje ono što je suštinsko, a u čemu se ogleda bit razlike između njegovog postupka i postupka od njega neuporedivo boljeg advokata.
Prvo, Artuković se nalazio na optuženičkoj klupi. Dakle, Srđa Popović je tu bio advokat odbrane, a ne optužbe. Drugo, on nije branio ni režim NDH, ni zakone te nacističke države, niti je negirao ijedan zločin koji je u njoj počinjen. Štaviše, advokat Popović je porodici Artuković jasno i razgovetno stavio do znanja da će prihvatiti ovaj poziv profesionalne dužnosti samo ukoliko ni jednim jedinim slovom ne kaže ništa u korist ustaškog režima. Advokatska etika tu nije u suprotnosti sa moralom. Svojim postupkom, pak, na strani optužbe, a protiv slobode medija, u procesu u kojem dobro zna da ne postoji krivično delo, Todorović je branio pravo na nepravednost i nemoral.
"Nikakva prisila na svetu neće naterati jednog iole poštenog čoveka da bude nepošten", opominje nas Alber Kami. Nikakva prisila, dakle, a kamoli nepošteni interes jednog klijenta. Raspitajte se o tome!"

[Frank Pembleton]

Vrlo poucno bar meni ovo

Quote

Ukoliko, naime, pravni zastupnik dobro zna da strana koja mu se obraća da je on zastupa, u svojoj tužbi zahteva ono što je nepravedno, utoliko ne mora da brani njene nužno nemoralne interese.

Posto se svasta zapatilo kao "istina"...

[bergasa19]

Evo primera glupave i ruzne polemike, ako se to polemikom moze zvati.

Quote

Beton Piše: Goran Cvetković PLEHANOV JE STIGAO
Đakon (autorski projekt rediteljke Ane Đorđević po motivima dela Isidore Sekulić)
premijera u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, 13. april 2013. Baš sam počeo da razmišljam kako to Ministar kulture Srbije i savetnik predsednika Republike za kulturu, Bratislav Braca Petković i Radoslav Lale Pavlović, zamišljaju tu nacionalnu kulturu, koju bi rado finansirali i promovisali na državnom i svesrpskom nivou, kad – ne-lezi-vraže – eto ti prvog takvog dela na sceni – a gde drugo do u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nekoliko dana posle diskretne reprize „Jogurt revolucije“. Da mi je neko pričao da ću i to dočekati – tako direktan odraz  političkih direktiva u umetničkom delu, plehanovljevski sto odsto, ne da mu ne bih verovao – nego bih se oštro suprotstavio i takvom sagledavanju umetnosti i takvoj prognozi društvenih kretanja. Tako nešto nacionalistički agresivno i banalno nisam mogao ni da zamislim a kamoli da očekujem realizovano na sceni tako brzo, tako savršeno spakovano i potpuno opremljeno i još u režiji jedne od najboljih mladih rediteljki u Srbiji, Ane Đorđević.

Dakle, to što smo gledali na onoj manjoj Sceni SNP-a „Pera Dobrinović“, sa ogromnim scenskim otvorom od tridesetak metara brat-bratu, bilo je savršeno konstruisan izraz tačno onih snatrenja i predloženih modela državne, puritanistčke, nacionalne i skrušene umetnosti – tačno kako je zamišljaju i predlažu pomenuti čelnici nove umetničke i kulturne politike u Srba. Prvo – ovo scensko delo NIJE uopšte odgovarajuće za tu tobože malu a preogromnu scenu, pa se i pored svih i svakakvih mikrofona, raspoređenih kojekuda po plafonu tog scenskog prostora, pola teksta uopšte ne čuje, pa prema tome i ne razume. Ogromni scenski prostor ispunjen sa svega nekoliko glumaca, koji u velikom delu scenskog vremena, sede jedno pored drugog i tiho razmenjuju intimne impresije - o ljubavi, nadi, pažnji, očekivanjima i još o kojekakvim, potpuno privatnim razmatranjima sveta i veka. Sve to se moglo mirno odigrati na već postojećoj kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta – pa i da se čuje i vidi kako treba. Ovako, to je bio banalni i cinični izraz kukavičke podrške novom srpskom rukovodstvu kulturne politike, koje se već u prvih par meseci vladavine pokazalo u svom potpuno diletantskom i kičerskom svetlu. Taj nenadmašni dvojac nacionale (Braca&Lale), dobio toliko negativnih poena – što u predlozima novih zakona, što u iritantnim i štetnim izjavama o tome kako treba voditi kulturnu politiku – da su sami, po nekoliko puta, menjali svoje bahate i pompezne stavove i  pokušavali da ublaže blasfemične i poražavajuće nedotupavne izjave.

E, pa sad smo videli tačno primenjene njihove nazore o pozorištu, kulturi i umetnosti – sa
pogledom na istoriju, nacionalnu svest i građansko društvo u Srba. Videli smo malograđanski kič u punom obliku i potpuno očišćen od primesa maskiranog umetničarenja; videli smo presnu i sasvim uvežbanu aparaturu pranja mozga, sa ciljem da se upristoji i uredi kreativni duh, da se ukaže na dostojne teme i da se dostavi mera stvari: emocija, ideja, aspekata, očekivanja, tematskih okvira, moralnih načela, graničnih primera – saznanja i podržavanja dozvoljenih sadržaja, obučenih u dopustive i prihvatljive odore tvrdo-hrišćanskih normi i ciljeva. Videli smo kako se nose dostojanstveni kostimi građanskog sveta, kako se raspravlja o nadljubavnim ljubavima, kako se pročišćava odnos prema porodici i dužnosti i kako se nedostojne persone, sukladno udaljavaju od pokretačkih sila društva. Prisusutvovali smo onom najgorem, mrtvačkom pozorištu, koje je trebalo sahraniti barem pre sto godina, i mislili smo da je i sahranjeno tada, a evo ga, pod budnim okom ministra i savetnika za kulturu: promovisano, zadato i ostvareno u odiozno praznoslovnoj i nakaradnoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada: Đakon.

Glavno lice komada je nekakav iskušenik, pop-li-je-kaluđer-li-je, u koga su zaljubljene i mlade i stare ženske na sceni, ali on se ne da prevariti. Brani svoj moralni integritet, mrzi ljubavne veze, a pri tom propagira neku najlicemerniju moguću, opskurnu vezu pričalačke ljubane komunikacije – neke vrste verbalne onanije, kojom osvaja prostor u koji uvlači naivne i sentimentalne devojčice, kao i zrele udovice, pune prave strasti, koju on, naravno, prezire. Nešto tako perverzno i tako kičerski, propraćeno adekvatnom muzikom kompozitora Borisa Kovača, davno se nije videlo na srpskim scenama. Glumci nisu ništa krivi i neću im pominjati imena, neka se njihova aktivnost u ovoj retrogradnoj akciji što pre zaboravi. Neka sve ide na dušu rediteljke i upravnika pozorišta. Ovo je njihovo zajedničko maslo, smućkano za račun i pod direktnim uticajem trenutne (završila-se-što-pre) primitivne nacionalističke kulturne politike.

[bergasa19]

Danas

Quote

Reagovanja na tekst Gorana Cvetkovića „Plehanov je stigao“, podlistak Beton br. 134, Danas 16. april
Plehanov se i raskomotio

Autor: Aleksandar Milosavljević

Stigao je! Ali ne Plehanov iz jučerašnjice, već Cvetković u „Danas“! Oglasio se nepočinstvom u vidu „ kritike“ već napisanom za Drugi program Radio Beograda, u formi politikantskog pamfleta čiji je smisao nastavak „špijunske i denuncijantske“ delatnosti, kako je sam u času intimne ispovesti, javno, definisao vlastitu „kritičarsku“ aktivnost. Aferim!

Usred krize kritičkog diskursa u Srbiji, kad je sve manje prostora za stručne analize, G. C.-u nije dovoljno što se oglašava u mediju koji ne robuje pritisku komercijalizacije i reklama (a samim tim ni diktatu tržišta), već to čini i u „Danasu“. I to na svoj način – nepismenim, neargumentovanim i nestručnim impresijama, bez znanja o elelmentanim činjenicama iz istorije pozorišta i literature. I bez veze s dešavanjima na sceni.

G. C. u Đakonu Srpskog narodnog pozorišta, nastalom po drami i u režiji Ane Đorđević a na osnovu proze Isidore Sekulić, vidi promociju nacionalne kulture. No, pošto on nema ozbiljnih argumenata, niti ima uvid u ma kakav referentni sistem na osnovu kojeg bi bilo šta suvislo napisao, G. C. ispaljuje jedino što mu pada na um: veli da bi se s ovakvim načinom promocije složili aktuelni ministar kulture i savetnik predsednika Republike.

Pomenute nisam video na dosadašnjim izvođenjima Đakona i ne mogu govoriti u njihovo ime, ali konstatujem da se od kritičara ne očekuje da pretpostavlja kakav bi mogao biti horizont očekivanja dva potencijalna gledaoca, već da suvislo, pismeno i argumentovano saopšti svoje stavove. Ako ih ima.

G. C. ih nema, ali veli da je Đakon refleksija pokušaja nedavne reprize „jogurt revolucije“ (petak), iako je predstava premijeru imala dan docnije (subota). Na osnovu iskustva s režijama G. C.-a (u doba kad je pokušavao da bude reditelj), verujem da je on za noć i pola dana bio u stanju da usaglasi svoju režiju sa zahtevima onoga što prepoznaje kao želju vlasti, no to nije praksa u ozbiljnim teatrima kakav je SNP.

O duhu vremena koji afirmišu predstave SNP-a svedoči kontekst naše repertoarske politike, što prepoznaju domaća i inostrana publika, ozbiljna kritika i festivalski žiriji. U skladu s tim nastala je i promišljena režija Ane Đorđević koja afirmiše upravo ono što ignorant u ostrašćenoj mržnji prema SNP-u, gde svojevremeno nije uspeo kao reditelj, predstavi zamera.

Upućujem polupismonog G. C.-a i na literaturu Isidore Sekulić, pa i na roman „Đakon Bogorodičine crkve“, na „Hroniku palanačkog groblja“ i, posebno, predgovor drugom izdanju „Pisama iz Norveške“, budući da se u tim delima spisateljica obračunava s pogubnim duhom palanke (koji uspešno reprezentuje G. C.), ali i s nacionalizmom i, naročito, Skerlićevim antievropejstvom (izraženim u poslednjim godinama njegova života), zaogrnutim opservacijama o skandinavskim maglama. Nepostojećim, za razliku od onih palančkih u kojima tumara G. C.

Ničega od onog što u svom pisaniju pominje G. C. nema u Đakonu, a ignorantova sugestija da od veličine scene zavisi broj glumaca u predstavi samo provocira pitanje stručnosti G. C.-a.

Nevolja je što se G. C. predstavlja kao kritičar, što sriče i imejlovima distribuira svoje „kritike“ (ne jedino o predstavama SNP-a). No, on se izveštio da i takve nebuloze relativizuje, jer posle ove nepismene, nestručne i negativne kritike Đakona, G. C. već sutra, kao što je to uradio u slučaju predstave Mara The Sad Ujvideki sinhaza, u svojstvu selektora, može napisati novu, pozitivnu kritiku. Naravno, isto tako nepismenu i nestručnu.

O Plehanovu, kojeg zbog nečeg dovodi u vezu s afirmacijom nacionalističkog kulturnog koncepta, s G. C.-om ne vredi polemisati.

Autor je upravnik Srpskog narodnog pozorišta

Edited by bergasa19, 27 April 2013 - 17:34:59.

[bergasa19]

Danas.

Quote

ODGOVOR na tekst Aleksandra Milosavljevića („Plehanov se i raskomotio“, Danas 20-21. april)
Zanimanje poltron

Autor: Goran Cvetković

Sa Aleksandrom Milosavljevićem Sašom imao sam do sada dva novinska duela. U dosadašnjim odgovorima AMS je uveliko ponavljao nekoliko istih - uglavnom uvredljivih opaski o mojoj ličnosti, nepismenosti, neobaveštenosti, nestručnosti, netalentu, mržnji prema pozorištu u kome on vodi glavnu reč. Nažalost - ni jedne jedine reči kao bilo kakav KONTRAARGUMENT onim mojim kritičkim stavovima, koji su bili izrečeni baš o predstavama koje AMS, tobože, brani od moje nepravedne obede.

Naprotiv - u svojim odgovorima baš je i sam podvlačio tačno ona mesta koja sam kritikovao - za nedorečenost, za banalnost, za nacionalističku nadutost, za malograđansku ispraznost, za kič prosede... i na taj način ih - možda nesvesno, ili uzavrelih emocija osvete ili odbrane, zaslepljen poltronskom epilepsijom u koju je upao - svesrdno osvetlio i tako potvrdio ispravnost mojih stavova.

Doduše - bilo je u svim njegovim odgovorima i poneke samoljubive izjave - na sve moje opaske o pogrešnim repertoarskim potezima koje vuče u SNP - AMS odgovara kako ja ne razumem ništa, jer ne shvatam koliko je to pozorište OZBILJNO!... U smislu - tu se temeljno proučavaju repertoarske pozicije, pa se to analizira, pa se to odlučuje, pa se to sve po zakonu i pravilniku... tako da ja ne pomislim da tu ima i drugih motiva - sebičnih, ličnih, poltronskih i podzemnih. Nema tobože ulagivanja svakoj trenutnoj vlasti, reprezentovanoj, sad u ovoj, sad u onoj ličnosti, od kojih se nekoj daje pet, od ukupno šest repertoarskih numera jedne godine, a onda se opet postavljaju dela koja su u drugim pozorištima čekala i po tri godine da bi konačno bila odbačena.

Kaže meni AMS, u odgovoru na kritiku predstave ĐAKON - o kojoj sam napisao da je pravi Plehanovljevski odraz i podrška ideje da se u Novom Sadu napravi ona skorašnja mitingaška, ulična predstava - bleda repriza jogurt-revolucije... kaže da je to samo sobom isključeno - jer je predstava odigrana samo par dana posle tog retrospektakla na nacionalne teme. Ali - kao odličan polaznik i, mogao bih slobodno reći, doktorand najvišeg kursa poltronstva, AMS je vredno radio i pažljivo PREDVIDEO kuda će se okrenuti svet - Dobro jutro čaršijo na sve četir' strane - pa je brže bolje čvrsto usmerio svoj SNP brod na kurs koji mu je od ranije najbliži - u mlake vode malograđanske sentimentalnosti. To nije samo poraz ukusa koji on uporno nameće i rediteljima koje poziva na saradnju, delima koje postavlja na scenu - nego tako i trajno TRUJE publiku, sve podilazeći njenim najnižim motivima. Tako je moguće da se i dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu u onom ključu koji je - s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom - uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje - u ovom slučaju Anu Đorđević.

Pravi poltron uvek radi samo za svoju korist, ali taj svoj egoistički rad prikazuje kao širokogrudu žrtvu za opštu stvar! Jer - ako se na repertoaru nalaze dela koja otelovljuju aktuelnu sliku sveta vladajuće političke i kulturne elite - to, tobože, treba da predstavlja ZAŠTITU od pogubnog smanjenja dotacija, čime bi valjda ta elita ucenjivala SNP, u slučaju da se igraju dobre i namerno provokativne predstave. Ovako, šta vam vredi i najveća scena možda na celom Balkanu - čak dve najveće scene, kao u Srpskom narodnom pozorištu, ako igrate otužne malograđanske mazarije - bez obzira na kom dramskom tekstu ih bazirali?! Zapravo - da, korist ima samo poltronska hijerarhija oko AMS-a, svi drugi su na gubitku! Pa čak i ta trenutna vlast, koja se busa u nacionalne grudi, moraće da shvati da LETARGIJA u koju ljude gura ovakvo pozorište, mora jednog skorog dana postati tako neizdržljiva - da će društvo i stanovništvo ili odumreti u dimu mlakih isparenja te sladunjave papazjanije - ili će, bojati se - EKSPLODIRATI od nagomilanog pritiska praznine.

Škola poltronstva najkorisnija je škola onih društava koja se kreću silaznom linijom. Nije AMS jedini koji je na čelu neke kulturne ustanove, a da je završio tu visoku školu, vrlo popularnu još u vremenima socijalizma. Ta ubitačna beskrajna traka, koja se na magnetofonu vremena vrti sa samo jednom frazom - NE TALASAJ, ubila je već mnoge institucije i čak mnoge kulture. Umetnost i pozorište, pogotovo - uništava svoju suštinu baš onda kad izgleda da se najviše približilo širokoj publici. Paradoksalno - masovnost, kojoj se teži po svaku cenu - upućuje zapravo pozorište na najjeftinije sadržaje i najgore stilske oblike, što naravno - UBIJA onu bitnu komponentu pozorišta - POBUNU protiv nemaštovite i podaničke stvarnosti. A to katastrofalno ubistvo najlakše se izvodi poltronskim poduhvatima iskazivanja bezgranične ljubavi prema trenutnoj vlasti, kao i podržavanjem lažne slike u ogledalu društva, naroda i nacije. Rezultati su već jako vidljivi.

[bergasa19]

Nadam se da je ovo kraj.
Danas.

Quote

Odgovor na tekst Gorana Cvetkovića „Zanimanje poltron“, Danas 27-28. april
Beznadežan slučaj neznanja i nemorala

Autor: Aleksandar Milosavljević

Impresioniran podatkom da G. C. u vlastitim nebulozama prepoznaje „kritičke stavove“, žalim što u mom članku nije uočio „KONTRAARGUMENTE“ (da sam ih zapisao VERZALOM, možda bi ih primetio), te ga zato upućujem na još jedno čitanje mog teksta.

Budući da se nije dosetio suvislog odgovora na moje komentare, a pošto i dalje odbija da čita Isidoru Sekulić, Skerlića, Anu Đorđević, niti ima blage predstave o antimalograđanskom i antipalanačkom Isidorinom pogledu na svet, koji je dosledno našao odraz u predstavi Đakon, G. C. se bavi mojom ličnošću. Pošto o estetici ništa ne zna, kao ni o teatru, režiji, glumi, dramaturgiji, pravljenju repertoara, kritici, gramatici, pravopisu, geografiji, istoriji umetnosti, filozofiji, biologiji..., pa otuda ne ume da analizira pozorišno umetničko delo, G. C. radi ono što, po vlastitom priznanju, najbolje ume - denuncira. No, i to, budući lenj, čini neuko i neargumentovano.

Kao što je za G. C-a teatar misterija, za njega je zagonetka i sama mogućnost da se neko pozorišnim poslovima bavi uspešno. A pošto po G. C-u suštinu teatara čini politika, on će upravo u tu sferu smestiti i kompletan moj teatarski angažman.

G. C. ne zanima moj angažman oko promene sramnog Zakona o javnim nabavkama, pa čak odbija da shvati i da moji tekstovi, čiji je glavni akter, nisu obračun s njim. Nesrećni G. C. nije kriv što sebe doživljava kao pozorišnog kritičara, ali je nevolja što naša stručna javnost ne reaguje na njegove „kritičke stavove“.

Da je sebi dao truda, lenji C. mogao bi saznati i da je njegova optužba da sam podoban svakom režimu, pa i novom republičkom, budalasta, jer je osnivač i finansijer SNP-a Vlada Vojvodine, a ne Srbije. Otuda je eventualna tačnost njegovih „kritičkih stavova“, a u skladu sa aktuelnom situacijom, u neskladu s prirodom moje ličnosti - kako je G. C. vidi.

G. C. konstatuje da mu se predstave SNP-a ne sviđaju, što je presudni kriterijum za njegov zaključak da sam poltron (pri čemu dozvoljavam da mu se predstava Đakon ne dopada, ali bih zamolio da za taj svoj „kritički stav“ ponudi jači argument od onog koji se tiče broja glumaca i veličine scene).

Evo mog omiljenog primera C-ovog „kritičkog stava“: „Tako je moguće i da se dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu u onom ključu koji je - s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom - uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje - u ovom slučaju Ane Đorđević.“

Ovaj tužni pokušaj formulisanja rečenice ne znači ništa; u sebi on ne sadrži nijedan argument, te predstavlja (nemuštu) impresiju o nečemu što izmiče zdravoj pameti i svakom smislu.

Šta ste, naime, saznali iz narečene C-ove tvrdnje?

„Tako“ identifikujemo kao kako - tako, tj. kao problem stilistike. To što se „u ovom slučaju Isidore Sekulić“ dela „pretvore u sopstvenu suprotnost - da se prikažu...“ znači da dela sebe prikazuju, što je primer nepismenosti, dok je onaj ključ neuspešni pokušaj uvođenja nonšalantnog kolokvijalnog tona u ozbiljan kritičarski diskurs. Upotreba verzala pri pisanju reči „DOMINANTAN“ provocira znak pitanja (?), jer čemu ovde verzal? Dalje: da li je nakon reči „nasilničkom“ slučajno izostavljen zarez ili G. C. doslednom nepismenošću prikriva svoju tradicionalnu konfuziju na planu mišljenja? Tri slova „AMS“ kriju inicijale mog imena (sve s početnim slovom nadimka), na šta, uostalom, upućuje i odrednica „arhipoltron“. Ima još: koji stil, izvinite, pominje G. C, i kakve veze stil ima s „nasilničkom voljom“.

Zanemarim li volšebnu opsesivnu magiju i pakovanje u stil kao krucijalne argumente „kritičkog stava“ G. C-a, pitam se o čemu se ovde radi - po mišljenju G. C-a? No, to je tek jedan od primera njegovog stila i njegovih „kritičkih stavova“. Ono što, nelektorisano, šalje elektronskom poštom i čita kao radio-kritičar, mnogo je strašnije!

Pa ipak, najubojitiji „argument“ iz kritičarskog arsenala G. C-a jeste moja volšebna opsesivna magija! Priznajem, to mi laska, jer sam, po mišljenju G. C-a, primenom ovog postupka omađijao i Dejana Mijača, Vidu Ognjenović, Gorčina Stojanovića, Tomija Janežiča, Anđelku Nikolić, Ivu Milošević, Acu Popovskog, Anu Tomović, Borisa Liješevića, Predraga Štrpca, Radoslava Milenkovića... Pominjem neke od onih koji su, ako je verovati G. C-u, poznati po tome što vlastite rediteljske ideje prilagođavaju poltronsko-politikantskim ambicijama pozorišnih uprava, a pritom su, po mišljenju G. C-a, i izrazito politički neangažovani, te skloni afirmaciji filozofije malograđanskog duha palanke. Da li G. C. ima makar blagu predstavu o tome kako nastaje predstava? Osim što je rezultat volšebne opsesivne magije i pakovanja u stil.

Za one koji ne čitaju pozorišne novine „Ludus“, napominjem da sa G. C-om nisam imao „duele“ (već i otuda što s njegovim nebulozama, i nepismeno artikulisanim slobodnim asocijacijama nije moguće polemisati), ali jesam ukazivao na G. C-a kao oličenje pogubog urušavanja elementarnog vrednosnog sistema i profesionalnih kriterijuma.

Kad smo već kod morala, pozivam G. C-a da objasni šta se to dogodilo s predstavom Mara The Sad Ujvidekisinhaza, a u režiji Andraša Urbana, od premijere do časa kad je G. C, kao selektor, ovu predstavu pozvao na festival; na osnovu čega je ne samo radikalno promenio mišljenje nego je i za festivalski katalog napisao drugačiju kritiku u odnosu na onu kojom je prethodno definisao svoj „kritičarski stav“. Ovde ne mislim na promene u sferi pismenosti (oba teksta su nepismena), pa ni na izbor argumenata (njih, naime, u oba slučaja nema), nego na promenu celokupnog stava! U prvi mah G. C. je Mara The Sad sahranio tvrdeći da su glumci igrali estradno, a da je Urban izneverio i Petera Vajsa i svetsku revoluciju, dok je u drugom, obrazlažući svoju selektorsku pozivnicu, nahvalio i reditelja i glumce, a revoluciju nije pominjao.

Juče je G. C. bio reditelj u pokušaju, danas je „kritičar“, a evo i selektor. Sutra bi, kako stvari stoje, mogao postati ministar. Zato je i moguće da živimo u ovakvoj stvarnosti. Političkoj i, razume se, duhovnoj.

[ajgor]

bergasa19, on 04 May 2013 - 22:07:10, said:

Nadam se da je ovo kraj.
Danas.

Nije, meksička trakavica traje i dalje...

[koksy]

milosavljević se razbesneo i sad hoće da cvetkovića sabije u beton. da je stao nakon onog prvog reagovanja ispao bi 1 car jer ona "kritika" zaista nije ličila ni na šta.
ovako, sve ulazi u jedan besmisleni egal.