Na forumu sam kao izbeglica od mnogo dosadnog zadatka sastavljanja ispitnih pitanja. Zabušavam. Moram ta prokleta pitanja da otpošaljem noćas (sitničarski oцek gde trenutno predajem traži ispitna pitanja pet nedelja pre kraja semestra. Pa ljudi božji, otkud ja znam šta ću da ispredajem za pet nedelja a šta neću? Ne znam ni koje ću gaće sutra da obučem). Mozak mi je ispijen, pa ništa neću da filozofiram. Samo ću da odjeknem™ na temu s ličnog stanovništva
рж.
Indy, on 03 March 2010 - 08:51:05, said:
PS. Izvinjavam se ako se ovaj topik nikog drugog ne tice, ako sam ja jedini kome idu godine, onda sam zaista otvarao temu bez veze.
Tiče se svih nas i sooper je tema.
Quote
Pa, ne, ne drzim sebe uopste mladim, naprotiv, uzasno mi ide na zivce histerija modernog vremena da se ima biti mlad do smrti, i po svaku cenu. O tome, uostalom, pise Pekic, ali mi se cini da sam ja u njegovom teksu nasao mnogo vise slojeva nego (neki) komentatori.
Gah. Zamisli onda kako je meni ceo život. Ja sam se star rodio (stvarno). Nikad se nisam
osećao mladim i uvek sam mrzeo nemoć koju mladost sobom nosi. Ne možeš bre ni da pišaš bez nečije dozvole kad si mlad, a u Srbiji vala ni kad si u svojim dvadesetim, jer živiš mami i tati na grbači. Meni je svaka nova godina sve lepša. Sve više uživam u onome što znam, kao i u činjenici da me sve manje kroz život vodi potreba da zadovoljim i impresioniram druge. Drugim rečima, sve mi je lakše da me baš zabole™. A i znate šta je još dobro? Mogu, bre sad odmah da kupim kartu i odem na tri dana na Island (Island samo kao primer najbesmislenijeg hira). Ili da sednem u autobus i kupim pet karata ko onaj dedica iz
Ko to tamo peva. Samo zato što mi se tako ćefnulo. Samo zato što mi se može.
Quote
U tome i jeste poenta, Leio, kako ostariti dostojanstveno u drustvu u kome su samo mladi na ceni. Mislim, ne verujem da moze jednostavnije...
Ja jedino ne vidim da su stari igde na ceni, tj. znam da u Srbiji nikako nije lepo biti star. U Kanadi je tu i tamo lakše, jer makar imaš para i zdravstvene nege. Protiv socijalne izolacije se bori provođenjem vremena s drugim starcima. Pouzdano znam da ih ima nedeprimiranih i voljnih da žive (putuju, obrazuju se, šta god). Jedino se ne treba zalepiti za tipičnog srpskog penzosa koji je sebe sahranio danom penzionisanja i koga stalno sevaju krsta™, te se o predmetnom sevanju da saslušati svakodnevni petočasovni referat.
Meni, dakle, samo starenje i to što će mladi da me izopšte iz svog društva uopšte nije problem. Još negde od ranih dvadesetih (kad je prestalo da me muči što je to "trulo") se družim sa mnogo ljudi 10, 20, pa i 30 godina starijim od sebe. Uvek sam voleo i da provedem sat ili dva u razgovoru s nekom bakicom dok šetam psa (koliko puta sam samo tako pokupio neke penzose po parkovima -- i odlične likove upoznao; između ostalog jednog čičicu što je 6 aprila četresprve uzleteo u IKu 3 da se krlja s Nemcima!). Šta, možda će da mi fali da idem na rok koncerte, EXIT, ili da izlazim po kojekakvim stupidnim rupčagama od noćnih klubova? Ma jok bre. To me smaralo i kad sam imao 20. (
Mrzim rok koncerte). Dakle, mladi (koncertni varijetet) slobodno mogu samo i da me viđaju kad moraju da me moljakaju da im odložim ispit ili napišem preporuku, a već ću ja naći onakve mlade kakav sam i ja bio, koji vole da vise s penzosima i starim prdežima od osedelih profesora.
Nego mene nešto drugo mori. Ja ne bih da ostarim, jer mrzim to fizičko propadanje. I bojim se smrti. Nestajanja svesti. Ništavila.
I uvek me smaraju oni nezahvalnici koji kažu da nikad ne bi pristali da im se život produži na 300 godina. More kuš bre. Tačno bih ih sve našamarao. Pa znaš ti, dragi dnevniče, šta bih ja dao da vidim kakva će zemlja da bude za 200 godina? Kakva će da bude tehnologija. Da li ćemo se otarasiti ove grozno nazadne mašinerije i ovih grozno nazadnih društava koju/a sada imamo. Prosto mi dođe da plačem što neću videti puteve bez ovih odvratnih šporeta od automobila (sa auspusima iz kojih izlazi dim, alo, d.i.m.
) i što nikad neću videti svet u kome je religija izumrla. Hoću da živim u Star Treku, bre.
Ne umire mi se. Ne propada mi se. Voleo bih da imam vremena za deset različitih karijera. Onako, da se propisno smorim od svake.
Dakle, godine i mudrost mi nisu problem. Nedruženje s prosečnim mladima (a bogomi i prosečnim starima) mi nije problem. Ja volim da provodim vreme s autlajerima. Standardne devijacije volim više nego masna bureka. Nego mi je problem to truljenje, fizička, i psihička nemoć.
Pred sam konac, da se vratim na naslov ove teme, "starenje
tamo daleko" bi mi itekako bilo problem ako bi "tamo daleko" značilo "Srbija". Mislim, problem mi je i dvonedeljna poseta tamom dalekom, mani me starenja. Još imam noćne more kako sam u poseti pa ne mogu da se vratim u Kanadu. Sa sve ridanjem u snu. Mani me tamog dalekog. Milo je meni ovde blizu.
E a sad odo da baždarim pitanja i brojim potencijalne poene.
3
. Плакао бих да не могу на бицикл... и то кажем иако тек сад имам кола каква ми се свиђају, са таман онолико дрангулија и електронике колико ми паше, и чак се може рећи да поново уживам у вожњи.
